Kad će mi kuća bit čista ( mater troje male dice u Dalmaciji)

Iman troje manje dice, dođe mi mlađa sestra,  nemajka, koja živi ka samac, u posjet. Prvi put, ulazi u wc, čujem krikove : „Ajme majko!“. Izlazi vanka i drži mi jezikovu juhu o čišćenju. Ja samo šutim. Oblači ona rukavice, pušta glazbu, pleše i čisti moj wc. Prilazi dobrog raspoloženja u kuhinju. Trlja Arf, trlja Čarli, maše guzicon u ritmu Jlo, sva ponosna.  Počne joj se pišat. Otvori vrata wc-a. Opet čujem krikove. „ Šta ste ovo napravili? Ima po ure sve je bilo čisto!“. Ajde, smiri se ona, obriše zubnu pastu iz lavandina, s ogledala, s pločica. Ponovo opere wc školjku. Duboko diše, vraća se u kuhinju, dovrši. 

Sve se sjaji, kuhinja ko iz izloga, moga bi je stavit u katalog i prodat. Ode ona u sobu, maše guzicon, sad piva neke domaće pisme, već se počela znojit. Ožedni da povrati malo tekućine. Ode u kuhinju. Počne plakat. Plače ko kišna godina. „ Jeste vi normalni???? Nema ni deset minuta da san je očistila!“. Ljuta ka pas, vraća se u sobu. Ne sluša više ni Jlo ni Magazin. Raspalila AC/DC do daske, trese glavom, pravi se da praši kušine ( jastuke ), a ono ispucava bijes. Neće ništa reć, taman da sebi uleti u usta, a meni održala jezikovu juvu nema ni dva sata. Sjaji se soba, posteljina zategnuta ka da je medicinska sestra ili kakvi vojnik sastavlja. Prozori blište, pripadne se čovik da nema stakla na njima i da ćeš propast kroza nj pa slomit vrat koliko je čist. Igračke složene prema bojama, oblicima, vrstama. Milijun i po pikulica, svaka boja u svom pretincu. Ispuvali je malo oni jastuci, sva ponosna, legne na kauč da malo odmori. „ Hvala, seko!“, vičen ja, pokušavajući obrisat bar malo kuhinju, da ne vidi šta se desilo dok je bila u sobi. Stra me da je infarkt ne zvizne. Upalila sad Mozarta, duboko diše. 

Čuje se iz sobe jaukanje, drečanje: „ Aaaaaaaa, to boli!!!!“. Ulazi ona u sobu, pada u nesvist. Nosin cukra i vode. Isuli sve pikulice, po podu, jedno zapelo priko njih i palo na dupe. Kroz prozor da bi šta i pogleda, ne možeš. Ne vidi se ništa, sve zamaljano otiscima ruku od čokolade. Gasi ona glazbu, nije joj više do muzike. Jedino što joj pada napamet je upalit posmrtni marš, al još se suzdržava. „ Hebem vam mater! Ajmo, da ste poslagali sve te pikulice do jedne! Evo vam krpa, perite prozore!“. Ne mogu od stra, šta se dogodilo s tetkom? Došla ka anđeo, sad aždaja isprid njih. Kupe, peru. Nabacali sve u jednu kantu, pikulice. Aute, dinosaure, bebe. Oprali prozore tako da se ona čokolada razmaljala u sve kuteve pa sad štogod i vidiš, ali reka bi ka da gledaš u neki slikarski mozaik. Vidiš drvo od vanka, s puno smeđih kockica. „ Gubite se vanka da operem pod!“, viče za njima. Izlaze vanka, ko smi ne izać. Glanca pod, najprije Domestoson, pa Čarlijen, pa još jedanput prilazi onim sredstvom za sjaj. Briše suvon krpon. Napokon joj se osmijeh razvlači licem. 

U isto vrime, trogodišnji tornado glibavih nogu utrčava u wc vrišteći: „Triban piškit!“. Za njim utrčava petogodišnji tornado još glibavijih nogu. Sestra kupi svu kondiciju prikupljenu poludnevnim ribanjem, al hebi ga. Dva mala tornada brža su od Modrića i Rakitića u duetu. Šteta je već učinjena. Ova se popišala u tutu, starija je sva ponosna išla pokazat teti kako je i ona vridna i izlit sadržaj tute u wc školjku. Znate već di se to sve izlilo. Ubaciva ih teta pod tuš, ne znaš čuje li se više voda iz tuša ili njeno naricanje. Suza suzu goni. Oblači ih, zatvara oči dok prolazi kroz kuhinju da ne vidi glib po pet puta opranom podu. 

Otvara vrata i dovikuje mi: „ Iden ih ja odvest na sladoled. Ajde ti složi robu dok ih nema.“ Složim ja kontenjer robe, operen nonšalantno glib s poda. Zavrtin dvi, tri mašine robe. Taman ih stisnen na sušilo. Plešem uz Shakiru. Ugasin Shakiru. Sidin na balkonu, uživan u tišini. Sve je čisto! Deset minuta tišine, čujen topot. Vraćaju se, ushićeni. „ Najboja teta, naili se sladoleda, iskakali po trampulinu!“. Ona plače. „ Sestro, šta ti je?“.  „ Izludili su me. Dvi san kave naručila, obe su prolili u roku tri minute. Jedno palo u travu iz trampulina, drugo zamazalo i mene i sebe sladoledom. Treće raskrvarilo kolino, puna mi je bila vešta mrlja od krvi!“. „ Sestro, imaš li šta za mrlje?“. „ Iman, sestro“, odgovaran „ nego lipo san ti rekla, ne kupuj in sladoled od čokolade. Uvik in uzimaj bili sladoled. Vaniliju ili kokos. Šta misliš zašto im ja uvik kupujen šta svitliji sladoled? Šta misliš zašto ja ne kupujen sebi baš nešto previše bilu robu?“. 

„ Sestro, skuvaj kavu, ajmo ja i ti sist na balkon i skupa popit kavu. Al zatvori ih u sobu, da mi je opet ne proliju. Nek razbacuju pikule!!!!!“, predlaže ona. Sidamo na balkon, pijemo kavu. Iz sobe se čuje vrisak: „ Aaaaa, to boli!“. Neko je opet pa na dupe priko pikula. Povirimo kroz prozor. Čini se da ne triba zvat Hitnu. Sidimo tako u tišini i uživamo.  „ Mislin da nikad neću imat dicu, mačke su skroz okej!“, progovara ona. Krepajemo od smija. „ Znaš sestro, ti si najbolja mater na svitu. Ja bi ih davno ubila.“. Krepajen od smija. Odlazi ona, zove me nakon par dana. „ Šta radiš? Ajde u šetnju, ajde na more, ajde se opit negdi! Samo nemoj čistit kuću! Sestro, ne čisti kuću dok svi troje ne budu punoljetni. Nema smisla!“. Poklapan slušalicu i krepajen od smija.