Kad muškome sidneš za volan ( ne samo u Dalmaciji )

O mom strahu od vožnje, te nadvladavanju istog, da bi se napisat roman u nastavcima. Nije sad za to ni misto ni vrime. Jedino mali savjet svin dragin curama i ženama. Ako birate instruktora, neka bude žensko. Ne može li bit žensko, nek bude što mlađe muško, po mogućnosti, tek punoljetno. Sve muško starije od toga, pogotovo ako vozi makar koju godinu, jedino što će vam utirati u pokušaju učenja vožnje, je strah u kosti. Jer oni su se rodili s volanom u rukama, pa šta van je, to su muški. Ako ste sriće ka ja, pa su van i instruktor i partner vozači s priko dvadeset godina staža, jadne ne bile. 

Instruktora san nekako priživila. „ Požuri, sramota me, trube mi kolege na cesti!“ ( Bit će su te kolege platile za ove satnice kojima san slobodno mogla platit ratu za najskuplji dijamant na tržištu, pomisliš, ali ušutiš.). „ Lakše malo, zapalit ćeš mi kvačilo!  Najboje bi bilo kad bi ti vozila traktor!“. Zahvališ se na komplimentima, dobiješ vozačku i nakon dvadeset dana iđeš u rađaonu. Drage cure, drage žene, još jedan savjet. Ne polagajte za vrime visoke trudnoće. Hormoni su hormoni, beba je beba. Te za vrime dojenaštva, zaboravite sidanje za volan.

 Zatim dođe to vrime, odvažiš se sisti za volan. „ Ajme meni, sve san zaboravila.  Ko će sa mnom? Muž, naravno!“. Nismo ni sili u auto, ne znam jesam li ga upalila, izvanka počinje: „ Ne smiš tako stiskat  ovo, ne smiš ovako, ne smiš ovo zbog onoga, ovoga,...“ Odvezeš tri i po metra. Odjednom: „ Pazi, mrtvi smo! Skoro smo poginili!!!!!!“ Stiskaš kočnicu, izlaziš vani. Udišeš. Ne znaš više kad ćeš i oćeš li ikad sist za volan. Samo znaš ako sidneš, s mužen više nećeš. Znači, ako se osoba boji vožnje, najboja stvar za  ohrabrit je da joj prije nego sidne za volan lipo nadugo i naširoko objasniš kako je već mrtva. Te je usput ubila ne znam ti ni ja koliko judi. Šanse za to svakako uvik postoje. Cigla ti svakog trena može past na glavu, ne moš reć da ne može.  

Zovu te redom sve prijateljice vozačice s iskustvom: „ Lipo san ti rekla, šta će bit! Ne sidaj s muškin za volan ni za živu glavu, pogotovo ne s mužen! Upali auto i ajde sama!“ Ko će sam, od stra, ne mogu ni upalit auto.  Ajde, doša jedan dan momak od prijateljice. Al, brate mili, sili u auto. Sat vrimena objašnjava, ovo se događa zbog trenja, ono zbog gravitacije, ovo zbog akumulacije. Zabolila me glava u prvih deset minuta, isto ko što me je bolila na satima fizike. To mi je bio i osta najmrži predmet na svitu, sve sam u životu mogla nekako razumit, fiziku nisan nikad. Fala ti lipa, iden popit Brufen. Šta ću sad, čini se meni da ja nikad neću provozat.

Onda mi je, igron slučaja doša brat. Odveza me na poligon. Ja upalin auto, on plješće: „ Bravo, super ti ide!“ Napokon neko naša taktiku koja kod mene pali. Malo pomalo, iz prve u drugu, iz druge u treću. Spasio stvar. Ispa jedino pravo muško po meni. „ Pusti ti njih, oni voze već sto godina pa glume ka da nikad nisu prvi put sili za volan, bojali se i ništa ne znali.  A jesu, i mene je mučilo to što tebe sad muči. Dobro ti ide, samo nastavi vozit. Triba prakse.“ Fala brate, ne bi nikad provozala, da nije tebe.  Otiša brat, ja malo pomalo sama. Da me je bilo snimat u autu kako pričam sama sa sobom i samu sebe ohrabrujem, bila bi to najgledanija stvar na Youtubeu. „ Ajmo curo, sad druga, sad treća, četvrta, ajmo sad uspori.  Bravo curo, prošli smo semafor!“ Bravo curo, ponosim se tobom! Braaaavoooo!“ Križan se livon i desnon, ljubin Golfa svaki put kad živi dođemo doma. Ne znam jel ga iko ikad izljubija onoliko.

Nego, znate ono kad muški doma izuju smrdljive čarape i ostave nasrid sobe? Ili ako je šporko suđe cili dan u sudoperu, pa in to nimalo ne smeta? Bogme, što se tiče auta, stvar je skroz obrnuta. To prigledaje svaki milimetar, jesan ga očuva, jel mi uglancan, triba li ga odvest doktoru? Da mu se ne bi jadnon šta desilo?! Zamislite kad žena sidne za volan, a znate kako su žene, pogotovo početnice, spretne u okretanju i parkiranju? Znate! Malo vamo, malo tamo, pazi vamo, pazi tamo, dum! Udubila Golfa o staru olupinu od Fieste što leži isprid kuće i kupi prašinu. „ Kako si uspila udubit Golfa, a na Fiesti se ništa ne vidi?!“. „ Eto, vidiš, kakvi ti je to Golf?!!!“ Drugi put, pazim, okrećem, dum u stablo! Malo napuklo staklo od žmigavca. Ništa strašno. Ajde se ti izvuci između sto stabala. Bit će si mi ga namjerno tako parkira. „ Ivka, lipo san ti rekla da kupiš ka i ja neku staru krntiju za početak. Znaš kakvi su s autima. “, opet zovu frendice.  

Stojimo u garaži trgovačkog centra, neka cura mu signalizira da se pomakne da ne  može proć. „ Kako ne moš proć, može deset auta proć, a ne ti s tim jednim!!! Ko ti je da vozačku?????????!!!!!!“. Kad san ja stala branit curu: „ Šta vičeš na jadnu curu???!!! Pristani, pusti jadnu curu na miru. Možda je tek provozala.“ „ Šta ti nju braniš?“. „ Kako je neću branit?!  Šta bi tek meni izgovorio da me sritneš dok vozin?!!!!!“. Uto naiđe neki muški i dobaci mu: „ Šta ćeš, prijatelju moj, ženske ti misle da retrovizor služi za popravljanje šminke!“. Ko će branit koga, nego svoj svoga. Nekidan, vozimo se. „ Ko ti dadne vozačku, ne smiš se tuko okretat na tu stranu!?“ Ćirnem ja u susjedno auto, muško za volanom. „ Samo da znaš, ne vozi ona nego on!!!!!!“

P.S. Ispričavam se svima šta mi se žale kako san nepristojna i ne pozdravljan dok vozin. Nisan, judi moji, nije namjerno. Niti raspoznajen koje je čije auto, niti vidim ko je u autu. Samo vidin onaj svoj pravac, gledan iza sebe i oko sebe, još uvik iman posla dok ne steknem automatizam u vožnji. Jedino primijetim kad s druge strane prolaze tri šlepera jedan iza drugog, pa zadržim dah sve dok ne prođu. U sebi pomislim. Ajde, Ivka, nije tebe baš tako lako otpuhat.